Из школске вежбанке


Ликови устаника

У историји наше духом велике, али много напаћене, ратом изгажене и ропством осакаћене Србије, постоје личности које ће заувек остати у срцима и душама овдашњих људи. Један од њих је Ђорђе Петровић, који је због своје величине и страха који је утеривао Турцима у кости прозван Црни Ђорђе.
    Овај велики и међу Турцима озлоглашени, мудри српски јунак, показивао је велику храброст, мудрост и домишљатост и управо је он један од највећих узрочника због кога је "Болесник на Босфору" понижено напустио Србију.
    У време када су Турци мислили да ће још дуго и мирно, уз послушност измучених Срба, владати, дешава се нешто што је у многоме изненадило Османско царство- побуна, инат, бунт, једном речју-устанак.
   Међутим, у маси побуњених кметова, није се чинило да се налази достојан вођа, онај који ће поносно и са жаром у очима бити на челу те незграпне масе.
Али, међу свим тим људима, који нису више могли да трпе турски зулум, али који нису имали у себи нешто више од жеље, појављује се он-Ђорђе Петровић.
Својом висином и стасом, представљао је правог вођу, неког на кога би се видно обесхрабрени, али одлучни у намери да буду слободни, Срби, могли угледати.
Иако се то чинило као тешко достижно и готово немогуће, почела је буна против дахија, побуна против потчињености.
Његов карактер, мудрост и сталоженост, богато су описани у народним епским песмама "новијех времена".
Турци су посекли кнезове, убијали свакога дана на стотине људи, сукобљавали се са Србима, али не - нису могли да униште Карађорђа.
Својом оштроумношћу увек је био корак испред њих...
У најтежим тренуцима, када је требало да се бије бој, да се прегази непријатељ и да се врати родна земља, Ђорђе Петровић се није либио да стане уз свој народ, уз своју сабраћу.
Сви су му се дивили, Срби га волели и ценили, а Турци га се плашили, где год се појавио, изазивао је поштовање.
Тако храброг и одважног га се сви сећају. можемо погледати народне песме, или пак, осврнути се на историјске чињенице, нећемо наћи разлику, Карађорђе је један од највећих јунака свога времена.
     Он је био и остао човек кога ће се Српство сећати. Србија је, уз његову помоћ, успела да запали ватру, која ће се неколико година касније распламсати и букнути у прави пожар. Међутим, та ватра би вероватно остала само неизгорели угарак, да није било Ђорђа Петровића - Карађорђа.                                                     Софија Димитријевић VIII5



Моји први атлетски кораци

Био сам врло мали кад ме је тата уписао на фудбал. Међутим, мени није била важна лопта, већ то да што пре стигнем до гола. Онда су ми родитељи предложили да тренирам атлетику и она ми је била много забавнија.
Атлетику сам почео да тренирам пре четири и по године, тачније 25. марта 2011. године. Кренуо сам да тренирам са намером да постанем успешан атлетичар као што су светски рекордери: Мо Фарацх и Јусаин Болт. У почетку сам био врло неозбиљан и све ми је било смешно, све до моје прве трке која је била у Ћуприји. Тада сам трчао шестсто метара. Било је много тешко, али успео сам да дођем до трећег места. Иако нисам био први, осећао сам се као да јесам. После те трке  почео сам много озбиљније и напорније да тренирам. Сваким тренингом постајао сам све бољи и то се могло видети и на такмичењима која су уследила. Једна од важнијих трка је међународни Бели крос. На њега долазе на хиљаде такмичара из других држава, а још више из наше. Могу рећи и да је то једна од најтежих трка у години, јер се трчи по снегу, блату, клизавој трави и има много кривина и узбрдица. Кад станем на старт, знам да ме чека деоница од хиљаду метара и борба са стотинама такмичара. Зато увек пред трку покушавам да се опустим и помолим за што бољи успех. Кад стигнем на циљ, буде ми много лакше јер сам завршио трку, поготову ако сам први. Пошто сам тада био најмлађи у клубу, морао сам све тренинге да радим са старијима од себе, па ми је због тога тренер говорио да сам ја један од најуспешнијих у клубу. Године мог све бољег тренирања су пролазиле, а нови и већи резултати су долазили. Али нажалост, скоро сваки спортиста мора да се повреди. Због наглог и интезивног раста кичма ми се искривила и морао сам да направим паузу од шест месеци. Та пауза ми је напревила  много проблема у једној сезони. Када сам се опоравио, био сам врло упоран и успео да се вратим првобитну форму. Захваљујући мојој упорности и доброј форми успео сам, први пут, да победим на свим кросевима РТС-а и успешно завршим овогодишњу сезону. 
Иако знам да имам још много тога да урадим и да ме чекају још напорнији тренинзи, нећу да одустанем већ ћу да наставим да остварујем овакве и још боље резултате. За мене ће атлетика увек бити краљица свих спортова.                                                                                                                                         Огњен Николић VI 5