Разговор с поводом

Разговор са Анђелком Рајичић, наставницом историје

Позив учитеља и наставника је један од најстаријих, најлеппших, најхуманијих, али и најодговорнијих. За тај позив свако друштво бирало је цењене људе и људе од поверења којима је поверавало оно што им је најдрагоценије - децу, са правом да усмерaвају њихов развој.
У живот једне школе уткани су животи оних који су се бавили и баве се овом дивном професијом, у којој се спорије стари јер радити са децом значи бити на извору младости и енергије.
Сви који су градили и граде једну школу својим радом, надахнућем и љубављу део су њене богате историје. Овом приликом желимо да упутимо захвалност свима онима који су свој радни век уткали у ову школу и оставили трагове у сећању генерацијама ученика.
Повод за овај разговор је одлазак у пензију наше драге наставнице историје Анђелке Раичић, чијих се часова радо и са љубављу сећамо. Памтимо је као особу која је свој посао радила са пуно љубави и разумевања, са уважавањем другачијег мишљења и поштовањем личности ученика. Волела је своје ђаке. Зрачила је топлином, пленила ведрином, оптимизмом, духовитошћу.
Често су успомене и сећања тачнији од саме стварности, а она је у сећању ученика, којима је предавала, остала упамћена, пре свега, као једна дивна и племенита особа.
Имали смо жељу да се сретнемо са њом и добијемо одговоре на нека од питања. До тог сусрета је и дошло, на обострано задовољство. Како је текао наш разговор прочитајте у даљем тексту.
-          Колико дуго сте радили у просвети? У којим школама сте све радили?
У просвети сам провела укупно двадесет две године. Прво радно место, односно прво запослење добила сам у Основној школи „Војвода Степа Степановић“ у Горњој Горевници, у којој сам радила од 1994. до 1996. године. У том периоду 1995/1996. била сам и на замени у Основној школи „Др Драгиша Мишовић“. Следеће године, школске 1996/1997, почела сам да радим у Основној школи „Милица Павловић“ и у њој остала до пензије.
-          Коју сте основну и средњу школу завршили?
Завршила сам Основну школу „Филип Филиповић“, која се, у периоду док сам ја била ђак, налазила у просторијама данашње Гимназије, а затим сам школовање наставила у истој згради, чачанској Гимназији, тада школи за усмерено образовање.
-          Да ли је овај посао, посао просветног радника, оно чиме сте одувек желели да се бавите?
Не, нисам себе уопште замишљала у просвети, моје жеље су биле потпуно другачије. Међутим, када сам почела да радим у просвети, временом сам заволела рад са ђацима и дружење са колегама.
Видела сам многе предности које школа пружа. .... Радити са младима је посебан изазов.
-          Који Вам је омиљени историјски период и историјска личност?
Мој омиљени историјски период је Стари век, а историјска личност је атински државник Перикле и спартански краљ Леонида. А у последње време и султан Сулејман Законодавац.
-          Да ли сте и колико сте уживали у својој професији?
-          Можете ли да издвојите нека лепа искуства у раду и дружењу са ученицима?
Волим свој позив и уживала сам радећи са децом. Пратила сам рад својих ученика и њихов напредак током школовања, радовала сам се њиховим успесима, памтила доживљено…
У свакој професији, па и у овој, има лепих и ружних тренутака. Наравно, много је више оних лепих. Од самог почетка бављења овим послом успоставила сам диван однос са ученицима, али и са колегама у свим школама у којима сам радила. Много је тога што памтим, али оно што никада нећу заборавити, и чега се радо сећам, поготову у овом периоду, свакако су овације на матурским вечерима осмака. То ми је много значило и давало мотива да идем даље.
-          Колико је било напорно радити са ученицима све ове године?
Поучавање је јединствено, радите са младим људима. Ако пођемо од тога, да су пред нама пубертетлије, мали људи, који мисле да су велики и да све знају, онда је јасно да је са њима некада тешко изаћи на крај. Међутим, увек сам се трудила да са својим ученицима изградим однос међусобног поверења и поштовања. Трудила сам се да оно ружно заборавим и памтим само лепе тренутке.
-          Какав су однос ученици имали према Вама?
Мислим да су ученици имали у мене велико поверење, били су ми привржени јер су знали и осећали да их волим, да поштујем њихове године и да разумем њихове несташлуке. Волели су да ми поверавају своје љубавне тајне, и све друго што их је мучило.
-          Да ли су долазили да Вас посећују када заврше основну школу?
Да, долазили су, нарочито осмаци. Кад се упишу у средњу школу, дуго не могу да забораве своје наставнике. Међутим,  долазили су и неки који су и раније завршавали. Највећа награда је кад наши ученици постану своји и остварени људи.
-          Кога се више сећате добрих ђака и њихових успеха, или оних који су мање волели да уче?
Сећам се свих ђака. Наравно, да се најбоље памте одликаши, али и они несташни, али ја сам се увек трудила да запамтим и оне добре, тихе, ненаметљиве и повучене ђаке, они су ми били најдражи. Најбољу потврду како сте радили добијате тек касније када сретнете бивше ученике. Увек је то био сусрет пријатеља.
-          Да ли Вам недостаје рад са децом? Шта ће Вам највише недостајати?
Да, недостаје ми рад са ђацима, зато што су уз њих и ми подмлађујемо и учимо од њих доста тога, а да тога нисмо ни свесни. Недостајаће ми управо тај њихов ведар дух. Међутим, оно што теши и лечи јесу сећања на лепшу страну школе.   
-          Школа некад и сад? Какво је Ваше мишљење?
Школа је некада била далеко озбиљнија, наставници су били господа, поштовани и од ученика и од родитеља. Међутим, ученици су увек били исти. Ко каже да није тако, лаже. Увек је било несташних ђака, само се тај несташлук другачије испољавао и ученик је добијао строже казне. Имала бих о томе много да причам. Причала сам својим ученицима догодовштине из периода када сам ја била као они. Међутим, о данашњој школи, не бих сада дискутовала, знамо сви, највише просветни радници, каква је. Нажалост, све промене у њој највише иду на штету самих ђака.
-          Шта бисте поручили млађим колегама који тек почињу да раде овај посао?
Млађим колегама бих поручила поручујем да чувају углед школе својим личним ауторитетом, достојанством, да воле свој позив и да се труде заслуже поштовање ученика и придобију њихово поверење.
-          Шта бисте поручили нама, младима?
Волите школу и доживљавајте је као место где стичете знање, вештину, али и другове за цео живот.
Будите добри, више се дружите, поштујете своје наставнике који се труде да вам пренесу знање и усмере на прави пут. Потрудите се да будете бољи од нас старијих, својих наставника и родитеља. Будите добри људи.
Желим вам много успеха у даљем школовању. Будућност је пред вама, немојте је прокоцкати.
Нашој драгој наставници желимо да ужива у сваком новом дану окружена људима који је воле и поштују, радујући се успесима своје деце.
јун, 2017.
Разговор са Јуцом Пантелић, наставницом историје и географије
Повод за наш разговор је одлазак у пензију наставнице историје и географије Јуце Пантелић.
Постоје наставници који због доброте, љубави и пожртвовања према деци, након одласка у пензију остају дубоко урезани у дечјим срцима.
Један од њих је и наша наставница историје - Јуца Пантелић, која је и сама помало била историјска личност. 
Њени часови су често били испуњени жагором и смехом деце. Волели смо те часове јер смо на њима сазнавали многе занимљивости из историје, како Србије, тако и целог света.
Често смо били задивљени њеним познавањем историје и жаром у очима са којим нам је причала о свирепости Атиле Бича Божјег, малој висини, али великој спретности и одлучности Карла Великог, дубокој оштроумности и способности Наполеона Бонапарте и храбрости и јунаштву великог Карађорђа Петровића.
Све су то биле чињенице, које је наставница Јуца врло често знала да претвори у занимљиве приче. Иако је отишла из наше школе, наставница Јуца ће остати у нашим срцима као легендарна наставница која нас је научила много тога о историји, али и о животу. У сећању ће нам остати њена реченица: "Газите живот, не дајте да он гази вас."

1. Коју сте основну и средњу школу завршили?
     Основну школу сам завршила у Рошцима, а средњу у Чачку, чачанску Гимназију.
2. У којим школама сте радили пре него што сте дошли у нашу школу?
     Радила сам у више основних школа, у Котражи, у Гучи, у Лучанима, у Марковици.
3. Колико година радите у нашој школи?
      У ОШ „Милица Павловић“ радила сам пуних двадесет пет година.
4. Колико сте до сада старешинстава имали?
     Извела сам десет генерација.
5. Да ли више волите историју или географију?
     Подједнако волим и историју и географију.
6. Ко вам је омиљена историјска личност?
    Много је великих људи било у историји, али издвојићу неке за које могу рећи да су ми омиљени,  Карађорђе, Наполеон, Милош Обреновић, Александар Македонски, Гај Јулије Цезар 
7. Којих анегдота са часова се најрадије сећате?
     У мојој дугогодишњој каријери много је било тога чега ћу се радо сећати…
8. Да ли памтите неко одељење као веома добро/ веома лоше?
Сва деца су добра. То се не може ставити на вагу.  Поносна сам на све своје ђаке, али Немањи Вукотићу сам била разредна и завршио је електротехничку. Најдраже ми је када ме препознају деца којој сам раније предавала и када се испричамо. Увек сам отворено разговарала са ученицима. Поверавали су ми се и увек сам имала разумевања за њихове проблеме. Тако је и било и са људима са којима сам радила, нема колеге који би рекао да не говори са мном. Колеге су ме звале: Јуцика, Џуца, Џулијета, Царица, Краљица, то ми је ласкало.
 9. На који постигнут успех својих ђака на такмичењима сте највише поносни?
Поносна сам на све успехе својих ђака, а највише на оне који су учествовали на највишем рангу такмичења, на републичком. Ниједна година није прошла, а да ученици нису учествовали на овом нивоу и освојили прво, друго или треће место. Вероватно бих и ове године имала тако успешне ученике да нисам престала са радом.
10. Да ли Вам је жао што идете у пензију и шта ће Вам највише недостајати?
Није то ништа што би ме скрхкало, све је то живот, нешто нормално. Највише ће ми недостајати дружење са вама и са колегама.
11. Шта бисте нам поручили сада на растанку?
Радите и борите се за резултате да сутра постанете прави академски грађани. Трудите се да свима чините добро, јер мржња не води ничему. Живот је чудо. Треба да газите живот, а не живот вас. Треба поставити циљ, да би се он остварио. Увек сам грдила и саветовала, али су то деца схватала и сад кад ме виде кажу да је требало још да их грдим. Било је изненађења и реакција које нисам очекивала. У тим тренуцима видим колику пажњу ми ученици посвећују. Тако је било и сада  на крају, добила сам на поклон неколико песама од својих ученика. Волела бих да их приложите уз овај интервју.

Песма за Јуцу
Причи овој нема збора,
наша школа откад поста
није било професора
као што нам Јуца поста
За добру шалу је знала,
анегдота има ниска
два предмета предавала
била личност историјска.          Звездана Поповић
Ваша песма
Време лети, носи сате
Ал' успомене у срцу остаће
Много пута чујемо од вас,
Да живот неће миловати нас.
Говорили сте:
'' Газите живот, не дајте, да живот гази вас.''
Успећете, рећи ћете:'' Браво за нас!''
Заборављени бити нећете
Где сте пошли, куда ћете?
У пензију Вам не дамо,
Са сузама у очима Вас гледамо.
Данас се растајемо ми,
А у души остаћете нам Ви.
Ви сте понос нашег одељења
Разредна сте какве нема          С љубављу, Ваше VII6
                                                                             Интервју водили чланови драмске секције, септембар 2015.
                                                                                                                                                                                                                             

Разговор са Јеленом Јововић, професорком српског језика
Повод за овај разговор је представа Слава у Минхену коју је Драмска секција  за Дан школе припремала са Јеленом Јововић,  професорком српског језика, и двострука премијера ове представе, 16. октобра у ОШ „Милица Павловић и у Галерији „Надежда Петровић”.
- Како су изгледали почеци Драмске секције у нашој школи?
Драмска секција у ОШ“Милица Павловић“ активно постоји већ више од 10 година. Сваке године  професори српског језика припремали су представе за прославу Дана школе или Савиндана. Учитељи су  веома успешно припремали одељењске представе којима су обележавали крај четворогодишњег школовања.
- Да ли се сећате ваше прве представе у овој школи?
Када сам први пут радила програм за Савиндан , био је то драмски комад о животу Стефана Немање.
Програм је одржан у холу старе школске зграде.
Ту смо одржали и премијеру  представе „Шешир професора Косте Вујића“, са Марком Бојовићем у главној улози. Након тога изграђена јс нова школска зграда и добили смо праву позорницу, добили смо простор у коме је било задовољство радити.
Био је то простор слободе и среће, у коме не важе крути закони школског часа- ту су на снази закон театра, уметничких слобода, надахнућа, радости и надигравања!
У том простору не глумим професора, нити тражим од ђака послушност која се на часу подразумева. Ипак, радна дисциплина, преданост и одговорност  су део професионалне етике без којих нема успеха ни у каквом раду.
- Можете ли нам објаснити одакле толика љубав према позоришту и драмској уметности?
Мислим да је љубав према позоришту својствена свим људима који се баве подучавањем, али посебно професорима књижевности.
Као студенти Филолошког факултета деведесетих година имали смо слободан улаз у већину позоришта у Београду. Са треће галерије Народног позоришта одгледали смо цео репертоар. Присуствовали смо премијери представе „Идиот“  када је почасни гост позоришта био праунук Достојевског. Биле су то ратне  године и ми смо и данас захвални Александру Берчеку, тадашњем управнику Народног позоришта, што нам је омогућио да улазимо са индексом чак и на премијере.
- Представа „Слава у Минхену“, којом је обележен Дан школе , рађена је као део програма који је Галерија „Надежда Петровић“  приредила у знак обележавања 100- годишњице смрти наше чувене суграђанке?
Да, представа је рађена по тексту Драгане Божовић, вишег кустоса у Галерији. Ми смо једна од школа која је, на позив професорке ликовне културе Сање Живановић, узела учешће у прослави  јубилеја.
 Ауторка текста је присуствовала једној проби и њене сугестије су нам много помогле да текст доживимо на прави начин.
Сања је дипломирала на Факултету   примењених уметности и она је дала снажни печат свим представама које су, од њеног доласка, рађене у школи. Сања је радила костиме и за представу „Снежна краљица“ која је извођена у Дому културе у Чачку. Њене сугестије су јако битне јер она је неко ко на прави начин припада позоришту и има професионалан приступ послу.                                                                                                                      
- Школске представе се обично раде веома дуго. На какве тешкоће у раду наилазите?
„Славу у Минхену“ смо радили од априла претходне школске године. Екипа је била бројна, 15 ученика је учествовало у реализације представе. Изузев Иванке, Софије ,Филипа и Магдалине, сви остали су први пут наступали на сцени. Радили смо на сценском говору, спонтаности и природности на сцени, покретима, атмосфери. Нису сви ученици подједнако надарени. После неког времена, екипа са којом радим постаје тим, они улазе у причу и сами раде на лику, лако прихватају сугестије, и постиже се жељени ефекат.
- Представа „Слава у Минхену“ имала је у једном дану две премијере: на школској позорници и у Галерији.
Да, 16. октобра имали смо две премијере. Обе су добро прошле. Ипак, сама атмосфера Галерије, слике , простор, атмосфера вечери учинили су своје и сви смо се сложили да је други наступ био успешнији од првог.
- Претпрошле године Савиндан је обележен представом „Бајка о части“. Можете ли нам рећи нешто више о овој представи?
Представа је урађена као драматизација истоименог текста. Носила је јаку поруку и на личном и на општељудском плану. Мислим да је снажно проговорила о свом злу које нас окружује и борби човека да га надвлада, упркос личном страдању и цени коју плаћа.
Цела екипа је активно учествовала у представи, текст је непрекидно дорађиван , у току проба су нам падале нове идеје на памет.
Екипу су чиниле снажне, харизматичне личности које су са жаром учествовале у пројекту и давале му лични печат. Јован Димитријевић је помагао у режији, Наталија Петровић је изнела главну улогу... Сви су заиста изгарали на пробама. Са овом представом наступали смо у ОШ „Ратко Митровић“, где смо на Смотри драмских секција Моравичког округа, представљали нашу школу.


- Чега се најрадије сећате са проба?
Постоји тренутак када се осети тимски дух међу глумцима,а то је уједно и тренутак када рад постаје много лакши и забавнији. Када се смејемо и шалимо, када смо сурово искрени и критички настројени, али то никог не вређа јер сви имамо снажну жељу да то што радимо буде добро. И сви учествујем равноправно. На пример, за „Бајку“ Владимир Кандић је нашао музику која је пратила поједине сцене, ученици  су доносили делове сценографије за обе представе ...
- Испричајте нам  неку  анегдоту са проба?
У „Бајци о части“,у једној сцени Завист (Наталија Петровић) насрће на Част иза леђа, са ножем у рукама. То је била драматична сцена јер би Наталија сваки пут снажно налетела и зауставила се тик на ивици позорнице. После једне расправе ван сцене, Живот  јој је подметнуо ногу и она је слетела преко ивице, да би се зауставила код првог реда. Сви смо остали без даха.
Када би Кандић изашао на сцену, са рукама у џеповима, казујући стихове Јесењина, наглашено театрално, сваки пут смо се превијали од смеха. Кандић је то врло достојанствено подносио. Што је ствар чинило још смешнијом.
- Да ли је тешко у школским условима радити представе са овако великим екипама од 15 ученика?
Било је тешко. Сви имаји своје обавезе ван школе, мада су они који имају највише обавеза обично најодговорнији. Даље, у школи се дуго остаје, после шест, седам часова, коме је до проба? Понекад смо се окупљали у време наставе, али колеге би се љутиле, с правом, признајем, иако сам у зборници с жаром бранила наше уметничке слободе. Било је напорно. Такве представе се спремају неколико месеци. Онда, неко би обично изостао са пробе. Тада би на сцену ступала Софија, Рапајић, Иванка  која је на једној проби маестрално одиграла три улоге. Битан је дух екипе са којом радим. Понекад се он изгради у току проба, понекад  немамо довољно времена да на прави начин схватимо једни друге.
- Да ли ускоро планирате неку нову представу? Ако планирате, хоћете ли нам открити на коју тему бисте волели да направите представу?
Не у току ове школске године. Иначе, било би интересантно урадити представу о школи изнутра, али са освртом на три становишта - ђака, професора и родитеља.
- Комедија или трагедија?
Обоје, наравно! Ово можете схватити и као позив за надарене ученике, али и оне са смислом за хумор, да се баце на писање текста. 
                                            Интервју водиле Магдалина Обрадовић и Софија Димитријевић, октобар, 2015.