Христос се роди

„Христос се рађа, славите! Христос силази с неба, сретајте Га...“

Сваке године у ово доба Христос се изнова, Својом благодаћу и нашом вером, рађа у нашим срцима, у нашим душама, у нашим чулима, у дечјој радости. Данас сва природа добија свечани израз тајанствене благодарности, јер све и сва осећа да нам се данас роди Спас.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег и увек пада 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Најинтересантнији српски обичаји везани су управо за Божић и празнике који га прате јер је то, пре свега, празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства - очинства и материнства. Тих неколико недеља око Божића представљају најлепши и најсвечанији период током читаве године. 

Живимо у времену у којем је све на продају, у којем се тргује свим и свачим, па и истинском слободом и људским достојанством. Али зато што је вријеме такво какво јест још откако је гријеха и што ће такво остати све док је зла у свијету, Божић нам долази као мелем на рану, као најдубља утјеха која враћа вјеру у људску доброту и божју љубав ... Патријарх Павле

Божић, најрадоснији хришћански празник
Православни хришћани који поштују јулијански календар данас прослављају рођење Христово – Божић. У многим православним храмовима, синоћ су служене литургије након којих је запаљен бадњак, чиме је обележено Бадње вече и најављен Божић.

Рани хришћани нису славили славили ничији, па ни Христов рођендан. Како је забележено у Либеријевом календару, први пут се овај празник слави у Риму 354. године. У Цариграду, као црквеном центру Истока, прославу Божића је покушао да уведе 379. године свети Григорије из Нисе. То тада није успело, а слављење се усталило тек од 395. године. Први Васељенски сабор, одржан 325. није се бавио овим питањем, пошто је општи став Истока био да се Божић не треба у обележавању одвајати од Богојављења. Отуда и данас има неколико цркава које ова два празника нису раздвојила и славе их 19. јануара.
Како еванђеље бележи, "кад се наврши време, посла Бог Сина свога јединородног". По старом рачунању времена, то се збило 5511. године од "стварања света". По Божјој промисли, девојка Марија, заручница скромнога занатлије Јосифа из Назарета, безгрешно је зачела и родила сина - Еманула, што значи "с нама је Бог", који је добио име Исус. Родила га је у Витлејему, малом граду у Јудеји, из кога потиче цар Давид. У време рођења, на небу се појавила звезда, посебне светлости, као знак великог догађаја.

Основне карактеристике традиционалног обележавања овог празника код српског народа су: паљење бадњака, храна која се налази на свечаној трпези, печено месо (печеница) и улога положајника (човека који први честита прославу Божића у кући домаћина), феномени који корене имају у далекој прошлости. По мишљену појединих истраживача, положајник, може представљати и “митског претка”, који долази у домове да му се укаже поштовање. Тиме су прославу Божића уткани и елементи “култа предака”, такође веома развијеног код Срба. Поједини божићни ритуали протумачени су и као остаци “соларног култа”, који је некада био развијен код Срба. На то указује сам дан прослављања Христовог рођења који по старом, јулијанском календару, пада у време зимске краткодневице, када је сунце најслабије. Веровало се да паљењем ватри, посебно божићних, људи дају снагу Сунцу да поново ојача за следећу годину, што је било изузетно значајно за аграрне културе, као што је била српска. Многи божићни ритуали, нарочито развијени у селима, који су имали улогу да на магијски начин допринесу плодности земље, стоке и здрављу, такође су у вези са класичним аграрним култом.

Најбољи примери су божићне припреме обредних хлебова са шарама (чесница), храна на свечаној трпези, посипање житом положајника, обичај да се извуче столица положајника, да он седне на под, како би се срећа приковала за под, или огртање дебелим огртачем симболизују благостање и срећу. Међутим, занимљиво је да није само Православна црква у Србији преузимала нека нехришћанска веровања, којима је, да би их народ лакше прихватио, давала хришћанску одору, јер је таквих појава било свуда у Европи.

Данас се никоме не иде у посету, већ куће посећују рано у јутро полажајници који честитају празник и бивају даривани. У кући домаћин ломи чесницу у којој је "скривен" новчић који представља срећу за оног коме западне. Божић се у домовима слави три дана. Други дан је Сабор Пресвете Богородице, а трећег се слави спомен на светог архиђакона и првомученика Стефана, кога бројне наше породице празнују као крсну славу.
У црквама празник на неки начин траје до "малог Божића", Нове године, када је такозвано "оданије празника". За то време се средом и петком не сме постити. Древни српски поздрав "Христос се роди, Ваистину се роди!" који немају други православни народи, чуће се ових дана у готово свим нашим домовима, али и на улици и радном месту. 
Извор: medias.rs                                   

У књижевности је Божић чест мотив у делима, али се ипак уз њега често вежу дела попут Дикенсонове Божићне приче и традиционалне Андерсенове бајке Девојчица са шибицама и Борић. 
Погледајте и прочитајте још:

Наш Божић, Бора Станковић