Зашто данас не идемо у школу?

Наталијина рамонда

Данас је државни празник Дан примирја у Првом светском рату.

Дан савезничке и српске победе у Првом светском рату, 11. новембар, од 2012. године у Србији се прославља као државни празник. Званични назив празника је „Дан примирја у Првом светском рату — спомен на невино пострадале у раздобљу између 1914. и 1918. године“.  На овај дан, 1918. године, представници сила Антанте су у железничком вагону у Компијену, у Француској, потписале примирје са Немачком, чиме је окончан Први светски рат. На страни држава победница нашла се и Краљевина Србија.

Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Налази се на амблему као симбол српске војске у Првом светском рату, која се подигла попут Феникса и успела да са савезницима победи непријатеље. Изнад цвета у амблему налази се и мотив траке Албанске споменице.

Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника.

Велики број грађана наше земље мало зна о значају овог празника, разлогу због кога се обележава и симболици коју носи. Српски академски круг је свој допринос обележавању празника и његовом представљању широј јавности дао кроз видео који је пред вама. 
Погледајте.   Дан примирја у Првом светском рату (видео)

Острво Видо
Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у плавој гробници. Тридесетих година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули.

Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута.

Плава гробница, Милутин Бојић

Један од учесника Првог светског рата био је и песник Милутин Бојић. Иако је живео само двадесет пет година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. Стигао је да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и тако је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.

Песму Плава гробница, посвећену страдању српских ратника за време Првог светског рата, који су сахрањени у плавим дубинама Јонског мора, песник је објавио у збирци Песме бола и поноса 1917. у Солуну, непосредно пред своју смрт.



 Међу својима, Владислав Петковић Дис   
Владислав Петковић Дис је за време Првог светског рата, заједно са осталим српским војницима, пребачен преко Албаније. Доспео је на острво Крф, а одатле је лађом отпловио у Француску. У то време, 1916, настала је песма Међу својима, у којој песник износи своја осећања у изгнанству,  далеко од својих и тугу због одвојености од породице. У песми доминира сета, туга, бол, љубав према домовини и породици. Приликом повратка у домовину 1917. године, лађа у којој се Дис налазио била је торпендована и он је живот завршио у водама Јонског мора.

 Домовина, Душан Васиљев

За живот и судбину песника Васиљева значајна је и чињеница да се родио у Кикинди у време када је Војводина била под аустроугарском влашћу. Као осамнаестогодишњи младић постао је аустроугарски војник и брата сам звао душманом клетим и  газио у крви до колена - рат је оставио тешке ране на младићеву душу и после рата, певањем о рату и ратним страхотама, покушаће да се исповеди и да себи олакша бол.  Душан Васиљев (1900 - 1924) један је од бројних српских песника који су рано оболели од туберкулозе и умрли не успевши да се до краја остваре као писци. 





Тамо далеко
Песма Тамо далеко је остала као трајни емотивни траг великог страдања и великог подвига српске војске. Када су Срби за време Првог рата песму Тамо далеко пренели у Француску, Енглеску, Швајцарску, дубина патње која извире из ње захватила је и све остале. Сви учесници Солунског фронта, на коме је српска војска наставила ратовање, прихватили су ову песму као своју. Постала је најчувенија песма српске трагедије у Првом великом рату, у коме је Србија стекла велики углед учествујући у  победи, али и остала без половине радно способног мушког становништва.

У својим успоменама један српски војник је записао: „Месец март 1916. Кише које су стално падале у месецу фебруару престале су... Физичко опорављење и нова ратна опрема повратили су оне војничке шале и вицеве. По логорима се орила песма Тамо далеко, далеко од мора.“

Грци – Крфљани и француски војници на Крфу чудили су се Србима: „Какав је то народ! Умиру и певају!“
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Српски песници и писци у Првом светском рату

1. Иво Андрић (9.10.1892-13.3.1975)

Први светски рат затекао га је у Кракову, где је студирао. Враћа се у земљу, а по доласку у Сплит, аустроугарска полиција га хапси и остаје као затвореник све до марта 1915. године. За време боравка у затвору, интензивно пише песме у прози.

2. Растко Петровић (3.3.1898-15.8.1949)

Као гимназијалац одлази на фронт (о чему се не зна много; учествовао је и у Балканским ратовима)

3. Раде Драинац (26.8.1899-1.5.1943)

Са завршена 3 разреда гимназије, 1914. године, одлази на фронт са својом војском,а 1915. године се повлачи преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Ђовани. У земљу се враћа 1918. године.

4. Милан Ракић (30.9.1876-30.6.1938)

За време рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. године, Стокхолму 1917.године, а крајем рата у Копенхагену.

5. Вељко Петровић (4.2.1884-27.7.1967)

Био је ратни дописник у штабу Моравске дивизије II позива.

6. Владислав Петковић Дис (10.3.1880-16.5.1917)

У војску није ишао због уских груди. Био је ратни извештач. Преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску. По повратку у Србију, брод којим се враћао, потопила је немачка подморница у близини Крфа.

7. Милутин Бојић (19.5.1892-8.11.1917)

Са српском војском се повлачи преко Албаније и стиже на Крф. Своја прва дела ту и објављује. Његова најбитнија збирка „Песме бола и поноса“ објављена је у Солуну, а песму из те збирке „Плава гробница“ посвећује страдалим српским војницима (он је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева, које уз звуке труба спуштају у море).

8. Сима Пандуровић (14.4.1883-27.8.1960)

Учествовао је у Првом светском рату, али је касније због болести отпуштен кући. Због говора који је одржао током рата, бива ухапшен и одведен у логор где остаје све до краја рата.

9. Борисав Бора Станковић (31.3.1876- 22.10.1927)

Током рата био је посланик Министарства вера и са њима се пред непријатељем повлачи у Ниш са моштима Стафана Првовенчаног. У Подгорици га Аустроугари хапсе и одводе у логор Дервенту. 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен у Београд.

10. Алекса Шантић (27.5.1868-2.2.1924)

Од почетка рата има проблема са влашћу. У току рата је био затворен као талац и два пута у поновљаној парници оптуживан због својих песама. Аустроугари су га више пута током рата протеравали из Мостара.

11. Иво Ћипико (13.1.1869-23.9.1923)

За време рата је, иако није био војник, пратио српску војску у изгнанство, желећи да им пружи подршку. Био је ратни дописник.

12. Душан Васиљев (1900-1924)

На почетку рата отац му је отпремљен на фронт тако да он, као најстарији син,преузима бригу о браћи и сестрама и похађа школу за писара. 1917. године се пријављује за војску и отпремају га на фронт на Пјави. Враћа се исцрпљен са знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар, затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом и као деловођа.

13. Бранимир Ћосић (13.9.1903-29.1.1934)

Иако себе није видео у војничком и политичком животу, због ситуације у којој сеналазио, радио је као ратни писар и извештач.

14. Милош Црњански (26.10.1893-30.11.1977)

Вест о почетку рата га је затекла у Бечу. На самом почетку рата доживео је одмазду због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела,обукли су га у униформу аустроугарског војника и посалали на фронт да се бори против Руса, где је и рањен. Већи део рата, провео је сам у болници у Бечу.