Срби једини на свету
славе
крсну славу и обележавају три породична празника
који падају у време Великог поста - Детињци, Материце и Оци.
Материце, највећи
хришћански празник мајки и жена, слави се другу
недељу пред Божић. Тога дана деца поране и, са унапред
припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем, на
препад везују своје мајке. Деца на тај начин мајкама честитају празник,
а мајке онда деци деле поклоне, и на тај
начин се дреше. Обичај везивања и дрешења представља много више од пуке игре укућана, јер се њиме
потврђује љубав којом су повезани сви чланови православне породице.
Ово
обичајно везивање има широко значење. Овим симболичним чином, на оригиналан начин, означава се присна веза и потврђују љубав,
мир, слога и поштовање међу члановима породице.
Овај дивни српски обичај треба неговати јер нас подсећа, једноставно и искрено, на
суштину -
стварање чвршћих веза између родитеља и деце, упућујући људе једне на друге.
„Благо утроби која те је носила и грудима које
су те дојиле!"( Лука 11, 27)
Ај, браћо моја, поштујмо мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка
по природи као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања
матера за децу своју, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим
за сав род људски. И тешко да можемо схватити љубав Христову према људима ако
не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.
Поклонимо се зато у данашњи дан материнству, јер је свето, и свима
матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божје.
Поред сећања, рекосмо, садржина овог празника јесте и везивање. На
Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан
Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна
символика.
То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем.
То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу. Јуче и
сутра спајају се у Данас крвном и духовном везом. То један народ ткаје своје
ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи додају деци вечну
основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са
страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са
родитељским ткивом. Основа је Вера Божија, а потка је љубав.
То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин
износи из клијети своје ново и старо.
Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом
везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива
разонода, али није тако. Уствари то је јасна слика како треба један народ да
ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо
прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.
Свети Владика Николај
Беседа на Материце, у Крагујевцу 1940. год.
Беседа на Материце, у Крагујевцу 1940. год.
