У једној својој причи, По мраку, Маја каже:
Имају оне
мисли што долазе по мраку, увлаче се тихо као влага у пукотине које остају иза
неизговорених речи. Оних недоречених прича, неиживљених доживљаја.
Мисли које се
крију иза оних нереализованих планова, које затрпавамо оправдањима које имају
своје дежурне кривце и тамо иза поноћи кад је сан сасвим танак, кад се помеша
могуће и немогуће, то је њихов терен. Шире се кроз мрак и боле у тим ноћима са
мокрим јастуцима од суза и згужваним чаршавима од превртања и тражења бољег,
удобнијег положаја главе који може да пресече тај глупи филм ... Онда долазе питања.
Она питања
која нисмо поставили на време, која буде демоне љубоморе, љутње и самосажаљења.
Потреба за чашом воде која би испрала горчину у грлу која остаје после пораза.
