 |
| Тршић - Страхиња Вујадиновић VII5 и Магдалина Обрадовић VIII5 на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе |
На Републичком такмичењу из српског језика
Упркос мојим очекивањима
да дан буде ведар и сунчан, 23. мај освануо је тмуран и кишовит.
Са својом наставницом српског
језика и са ученицима из Моравичког округа, у цик зоре, упутила сам се ка
Тршићу, месту где се одржавало Републичко такмичење из српског језика и језичке
културе.
Била сам преморена јер је
ово било моје треће Републичко такмичење ове године, па и не чуди што сам убрзо,
по уласку у аутобус, заспала дубоким сном.
После неколико напорних
сати вожње у малом аутобусу, коначно смо стигли у Тршић.
Након што смо протегли
ноге и са олакшањем одахнули, јер нисмо правили ниједну паузу у току пута, запутили
смо се према школи.
Чинило се да је све
кренуло набоље, небо се разведрило и убрзо нас је обасјало сунце.
Нажалост, сазнали смо да
такмичење почиње у 11, а не у 10 часова, као што нам је било речено, али, с
друге стране, то ми је дало времена да упознам околину и људе око себе.
Коначно је дошао и тај, дугоишчекивани моменат - тест из српског
језика.
У просторији у којој сам
се налазила било је много деце из различитих крајева Србије, па сам имала
прилику да се сретнем са разним нагласцима и дијалектима.
За време теста, нисам
много паничила. Знала сам да је ово огроман успех и била сам поносна на себе.
Питања су била осредње
тежине. Била сам задовољна оним што сам урадила.
Када сам завршила,
одахнула сам јер су сва такмичења за ову годину била завршена. Након што смо
мало предахнули и поделили искуства са теста, кренули смо кући.
Путовали смо дуго, али сада
је ситуација била другачија јер су сви ученици у аутобусу били као на иглама. Нестрпљиво
смо ишчекивали резултате и тај моменат је ускоро дошао. Срце ми је стало на пар
секунди, задржала сам дах и …17 поена.
Сазнала сам да ми је
фалио поен до трећег места, што ме је, морам признати, разочарало.
Била сам тужна, али сам
се убрзо разведрила, схвативши да, бити четврти у Републици, на такмичењу из
српског језика, уопште није мала ствар.
Када смо коначно стигли у
Чачак, била сам веома поносна. Чињеница да сам успела да дођем довде, радовала ме
више од свега. Трудићу се да увек дам свој максимум и знам да ће то некада бити
довољно, а некад не. Исто тако знам да ћу се трудити да и следеће године
стигнем довде и да, уз мало среће, освојим Републику!
Софија Димитријевић VII5