среда, 11. новембар 2015.

На позоришној представи Гарави сокак

Весело циганско вашариште са неколико суза и капи кише
Песничка збирка Гарави сокак Мирослава Антића послужила је као инспирација Глумачкој радионици Дома културе за драматизацију позоришне представе која је премијерно изведена 11. новембра 2015. у Великој сали Дома културе. Млади глумци, полазници Глумачке радионице, представом која је настала повезивањем интимних Антићевих стихова у јединствену причу, успели су да својим вршњацима и великом броју гледалаца приуште једно незаборавно искуство и дочарају, неке већ помало заборављене особине као што су искреност, непосредност, емотивност, духовитост, другарство, љубав И како каже Мика: „Стварност је стварнија, уколико јој додаш нестварног“.

Сцена из представе Гарави сокак - Извор tvtelemark.rs
Нека ово буде мотивација за читање поезије Мирослава Антића ...
 Догодио се једном на земљи Мирослав Мика Антић, Брана Петровић (изводи Горан Султановић) и
Бесмртну песму нашег бесмртног Мике Антића погледајте на следећем линку - Кабаре Путуј Европо

Антић се преселио у легенду. Још за живота је био мит, а његова метеорска фигура запарала је панонско небо остављајући опус коме је тешко сагледати крај, само у писаном облику. Песник који је био симбол слободе и независности сваке врсте, посејао је трагове своје генијалности и у "побочним уметностима": на филму, у позоришту, сликарству. Да не говоримо о новинарству. Ту скоро објављена Антићева библиографија садржи 3225 библиографских јединица, 152 издања Антићевих књига. 
У свему што је такао, урадио својом руком, Антић је био непоновљив и постао, уистину, култна личност. Живео је више живота, најмање осам, а сви детек тивски напори да се они расветле остају без икаквог резултата. Они који су о Антићу "знали све" из кафанских прича и наклапања, хвалисања оних који га можда нису ни видели, тек из његових сабраних дела су у прилици да дотакну једног аутентичног Мику. Оног који није могао да се сакрије и када је то жарко желео. Једна од тих драгих књига има наслов "Речник Војводине". У њој Антић није чуо звезде, разумевао птице, мирисао траве, осећао моћ земље. Више од књига читао је људе, савременике који су се уздигли педаљ изнад разора и хоризонта у коме се спајају небо и земља. Текст преузет: http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-03-2